Србија и Кримски рат

Србија и Кримски рат је чувено, неправедно заборављено дело Јована Ристића које је данас можда и релевантније него икад. Наш чувени дипломата и историчар успешно је показао како је Србија прошла кроз једно од највећих искушења у својој историји. Од 1853. до 1856. водеће земље Запада, Француска и Велика Британија, у савезништву са Турском и италијанском краљевином Пијемонт, водиле су рат против Русије. Њихове трупе, како је познато оним који су читали Толстојеве Севастопољске приче, искрцале су се на Крим и кренуле у опсаду Севастопоља. Геополитички циљ Запада, тада као и данас, био је да одсече Русију од топлих мора и Балкана.

У таквој ситуацији, Србија је била под небивалим притиском. Још увек формално несуверена и под султановим суверенством, није могла много. На њу је вршен притисак са обе стране: од стране Русије, али и од стране Запада. У таквој ситуацији, било какав погрешан дипломатски или политички потез могао је за младу кнежевину бити фаталан.

Зашто је Србија и Кримски рат важна књига?

Ристићева студија представља и велику школу умешности и државништва. Према речима њеног аутора, „Србија је прошла кроз једну од најопаснијих криза; прошла је кроз њу учинивши неоспоран напредак на путу своага државног и међународног живота. Али она тај напредак није могла постићи ,а да не пружи свету призор готовости на сваку жртву.”

Читалац књиге, забринут и за судбину Србије у току руско-украјинског рата и новог сукоба у Палестини, волео би да доживи исто оно што и Ристићеви савременици. Јер, они су могли да кажу следеће: „Србија остаје оно што је хтела да буде – неутрална; остаје недодирнута у оној страшној олуји светској, па најпосле излази оснажена и обогаћена новим политичким тековинама. И ми, одајући правду природноме здравом разуму наше ондашње олигархије, морамо још свакојако рећи: Бог чува Србију!”

Да ли ће то и наша генерација моћи да каже?

Из предговора Слободана Јовановића

Посматран кроз своје историјске расправе и своје парламентарне беседе, Ристић се показује исти онакав као и кроз свој политички рад:

човек великог труда и зрелог суда, који се сав уноси у свој посао и стално пази да не изгуби духовну равнотежу.

Из поговора Мила Ломпара

Kao дипломата, Јован Ристић се одликовао одсуством сервилности у дипломатском опхођењу. Као политичар, ношен је уверењем да су државне потребе изнад страначког припадништва. Као државник, био је вођен – по тачној речи Слободана Јовановића − „непоколебљивом вером у народну будућност”. Одликовао се, истовремено, државничком способношћу процене конкретних ситуација: беспрекорно је процењивао правац акције око ослобађања градова 1867. године, што му је и кнез Михаило признао; тачно је проценио – много пре него што се догодила – последице аустријске окупације Босне и Херцегови- не; тачно је проценио Штросмајерову политику 1868. године.

Садржај књиге