Увод у новозаветну егзегезу

Већ се у ранохришћанској литератури може наћи извештај у којем се говори да су апостоли проповедали речи Господње према потребама или околностима. Наиме, Папије Јерапољски је писао како је апостол Петар „говорио учења према потребама, а не као да је излагао поредак Господњих речи" (Евсевије, ЦИ, 3, 39,15). Дакле, апостол је водио рачуна о томе коме се обраћа и како се обраћа. Констатација да је проповедање Еванђеља осмишљавано тако да се узимала у обзир перспектива оних којима је проповедано наводи на закључак да је за разумевање новозаветних текстова веома важно да се схвате конкретне потребе ране Цркве - животног простора у коме настају Еванђеља. Управо због конкретних потреба Папије наводи да апостол није „излагао поредак Господ-њих речи“, тЈ. Еванђеља нису проповедана као неко систем-ски изложено учење, поготово не учење које се проповеда ван временско-просторних координата. Овај мали захват доводи нас у својеврсну ерминевтичку ситуацију. Одмах су уочљива три елемента: 1. Речи Господње (учење) — предмет тумачења; 2. апостол Петар - тумач речи (учења) и 3. рана хришћанска заЈедница - реципијент.

Ерминевтичка ситуација се битно изменила од постапостолског доба. Тумачење речи Господњих се, из разумљивих разлога, временом све више базирало на Писму. Апостоли су тумачили догађаЈе у којима су и сами учествовали или су их слушали од непосредних учесника; оци пак тумаче то што су им апостоли предали.