Уплетена огледала белог гаврана

… Навирале су Антонију маштовите, а можда и телепатски наметнуте мисли о напредним и невидљивим бићима из свемира, која заптитинчки посећују ово место. Хипнотисано је следио нечујни позив и слетео на шире теме јајоликог кристала, приметивши да температура подлоге савршено одговара његовим птичијим ногама. Пажљиво остављајући испред себе прадавно обликовану грнчарију, поново се његов лик на сјајној површини испод себе, као и раније на таласастим огледалима тога јутра, кочоперио белим перима. Није га збунила ова појава, као ни покретно лебдење винчанске чиније, коју су са претпостављеном пажњом и разложним дивљењем, додавала једно другом невидљива бића. У неуморној гаврановој глави јавила се помисао да су она препознала словне знаке првог земаљског писма на ободу глинене чиније, насталог под утицајем њихових предака. Годила му је претпостављена близина невидљивих бића, првенствено због вековне нестпљивости да схавти своју мисију. У мисаоним акробацијама му је брзо отицало расположиво време, које је искористио да уочи незаборавне детаље. Узлетео је у право време кроз ваздушни тунел, остављајући невидљивим земљанима успомене на сусрет са њиховим мисонарским гавраном… (одломак из књиге