У вихору Oктобарске револуције: 1916-1918

Између корица ове књиге стало је само две године живота пешадијског мајора Радоја М. Јанковића (1879–1943), које је сликовито описао у дневничким белешкама пре једног века. Догађаји који су у жижи публикације променили су токове светске и српске историје – Велики рат и Октобарска револуција. Јанковић је живео у бурним деценијама на почетку минулог столећа, у многим сукобима и преломним дешавањима активно је учествовао или био добар посматрач, па овај дневник „излази” из личних оквира и данас је необориви доказни материјал за културу памћења Србије и Русије. Шира јавност и читаоци први пут су у прилици да сазнају шта се дешавало у животу српског официра који се нашао у вихору две руске револуције 1917. године, Првог светског рата и у близини великих људи који су кројили нови поредак. Период од 29. маја 1916. до краја августа 1918. ревносно је скениран пером добро информисаног и образовног мајора и сажет у шест дневника. Згуснутим стилом, као да подноси рапорт, Јанковић је бележио виђено у Врховној команди у Могиљеву и високим руским војним и политичким круговима као и слике са петроградских улица, тргова, похараног Зимског дворца, театра и штампе. Био је очи у очи са царем Николајем Другим и регентом Александром, али и Лењином, Троцким, Керенским, Алексејевим… Записивао је и деловање Срба који су се размилели по Европи чекајући милост великих сила и да некако преживе олују. Утиске, коментаре, оцене и судове о личностима које је видео ван протокола и иза кулиса, записивао је непосредно после дешавања, сусрета и разговора, што овом штиву даје непроцењив документарни значај.

Ово откривено штиво бременито историјским подацима и догађајима који су битни за научнике, интересантно је и за обичног радозналог читаоца. Како су Јанковићева интересовање била разноврсна, у дневницима је доста прилога за социологе, економисте, географе, етнологе, хроничаре друштвених збивања, па и поклонике књижевности. Са истом пажњом описивао је цара Николаја Другог „чији поглед није одређен, који показује неодлучност човека који зна да је господар, а осећа да му то не припада. (…) У записима често севне жал за отаџбином, сећање на Мораву, напаћени српски народ, топлина српске и руске душе коју западњаци не разумеју. Ови делови Јанковићеве дневнике препоручују социолозима и истраживачима друштвених наука две земље. – из Предговора

Даница Оташевић