Темељ, узори, ослонци

Расправе, огледи, осврти

У књижевности, повлашћене речи су, попут симбола и метафора – вишевалентне, политематске: с једне стране оне су позив (идеја, слика, појам), с друге несвесно (егзистенцијално несвесно) неизабрано-изабрано кретање ка јединственој тачки проистицања свих перспектива живота, певања, приповедања, мишљења, ка тачки што се, од једног часа, који пак, на новом и вишем степену, изнад појма личне теме постављају суверени архетипски појам безличне домнинанте, укупност ауторове књижевне свести, њезин нуклеус. Само се кроз лично доспева до безлично надличног.

Јован Пејчић