Свети Јован Златоусти – Дела
(том VIII)

Беседа четрдесет друга

Из јуче прочитанога, мили моји, познадосмо обиље гостољубља Праведниковога; хајде да данас, прешавши и оно што следи, опет познамо љубазност Патријархову и састрадање. Праведник овај је, наиме, сваку врлину стекао у обиљу. Јер не само да је био љубазан, нити само гостољубив и састрадалан, него је и све друге врлине у обиљу показивао. Ако би требало, наиме, трпљење показати, наћи ћеш га како се попео на сâм највиши врх (те врлине); ако ли смиреноумље, опет ћеш га и ту видети како ни за ким не заостаје, него све надмашује; и кад веру треба показати, и у томе ћемо га опет наћи да је гласовитији од свих других. Јер та душа је као каква жива икона која у себи показује различите боје врлине. И које нама надаље остаје оправдање кад, док један човек у себи носи све те врлине, ми остајемо тако празни (од њих) да не желимо нити једну показати? Јасан доказ тога да смо од свих добара испражњени не зато што не можемо (добра чинити), него зато што нећемо, јесте да се могу наћи многи нама истородни (људи) како блистају у врлини. Па и то сâмо, што је Патријарх и пре благодати, и пре закона (Мојсијевог), сâм од себе и од знања у (људску) природу положенога, дошао до толике мере врлине, биће кадро лишити нас сваког оправдања.

Но можда ће понеки казати да је тај муж уживао старање много од Бога, да је Бог свију о њему показивао старање много. Да, признајем (да јесте), али да он сâм није претходно показао све што је до њега, не би уживао помоћ Божију. Немој, дакле, гледати само на то, него сваку (помоћ Божију испитујући познај да је (Праведник) у сваком искушењу прво показавши властиту врлину, тако се удостојио савезништва Божјег. И то смо вам више пута показали, када је чинио пресељење из земље отачке, од предака никакво семе благочестија не добивши, сâм од себе доказао је богољубље много; и (као) човек што се ономад у Халдеју преселио, када је изненада позван да дом замени за туђину, није се поколебао, није одуговлачио, него је одмах извршио заповест, и то и не знајући где ће му се лутање зауставити, и потрудио се и похитао са познатога на непознато, сматрајући да је заповест Божја драгоценија од свега. Виде ли како је од искона и почетка чинио што је до њега, и због тога је свакога (дана) уживао од Бога помоћ у обиљу многоме? Управо на тај начин и ми, љубљени, ако хоћемо уживати благовољење вишње, да опонашамо Праоца, и да не оклевамо спрам (чињења) врлине, него сваку прихвативши, да са ревношћу у њој учествујемо тако да Недремовно оно око привучемо на узвратне дарове. Јер Он који зна тајне размишљања нашега, када нас види да здраву вољу показујемо и хитамо разоденути се за подвиге врлине, одмах нуди и помоћ своју, истовремено олакшавајући нам напоре наше и укрепљујући слабост природе наше, и дајући нам богате бојне награде. Код Олимпијских игара никада нећеш наћи да тако нешто бива, него учитељ гимнастике бивајући тек посматрач оних што се боре, и не могући ништа друго учинити, чека да се деси победа, а Владика наш не чини тако, него се и бори заједно са нама, руку пружа и дотиче нас се, и само што са свих страна противника (нашег себи) не потчини и нама га преда, и све чини и предузима да узмогне одржати нас у борби и победу остварити, како би се неувели венац на главу нашу ставио. Венац благодати, каже, прими на главу (Приче 1,9). У овим (овоземаљским) Олимпијским играма венац (који се добија) после победе није ништа друго до листови ловора, аплауз и поклици што настају од (окупљеног) народа, што све, када наступи вече, пропада и нестаје, а венац за врлину и знојење за њу, нема ничег чулног, нити нестаје у веку овоме, него је сталан, бесмртан, протеже се у све векове. Напор је у краткоме времену, а бојна награда (за њега) не зна за крај, нити узмиче времену, нити тамни. А да бисте то познали, гле колико је већ година прошло, и колика поколења од онда од како је Праотац овај рођен, а као да је било јуче, или данас, тако блистају венци његови за врлину, и до самог скончања (света) бивају претпоставке свима што ваљано мисле.

Пошто је, дакле, врлина Праведникова таква, да се побудимо на ревност његову, те познавши једном, макар и касно, властито благородство, да опонашамо Праоца и прихватимо некакву замисао нашега спасења, старање много да чинимо, тако да нам не само тело буде здраво, него и различите болести душе да лечимо. Јер ако хоћемо трезвени и будни бити, болести душе лакше ћемо лечити него телесне страсти. Која год страст да нам досађује, ако ћемо благочестивом мишљу узети на ум Судиште страшнога онога дана, и не гледати на постојећу насладу, него на бол који ће нам (из ње) настати, она ће одмах одлепршати и одскочити од душе наше. Немојмо, дакле, бити лакомислени, него знајући да је то борба и рвање, и да се ваља за битку постројити, свакога дана разум наш да држимо крепким и свежим, како бисмо уживајући савезништво вишње, узмогли смрвити главу неваљале оне звери — говорим о противнику спасења нашега. Сâм Владика нам је, наиме, објавио говорећи: Ево дао сам вам власти да стајете на змије и скорпије, и на сваку силу вражју (Лк 10,19). Да будемо трезвени, дакле, како бисмо се према снази (својој) учествујући у врлини Патријарха овога могли удостојити и истих са њим венаца, и доспети у наручје његово, избећи кажњавање у геени, и удостојити се неизрецивих оних добара.

Садржај

Беседе на Постање

Беседа четрдесет друга — 7

Беседа четрдесет трећа — 23

Беседа четрдесет четврта — 39

Беседа четрдесет пета — 51

Беседа четрдесет шеста — 64

Беседа четрдесет седма — 73

Беседа четрдесет осма — 83

Беседа четрдесет девета — 97

Беседа педесета — 103

Беседа педесет прва — 108

Беседа педесет друга — 116

Беседа педесет трећа — 127

Беседа педесет четврта — 138

Беседа педесет пета — 150

Беседа педесет шеста — 161

Беседа педесет седма — 173

Беседа педесет осма — 191

Беседа педесет девета — 201

Беседа шездесета — 211

Беседа шездесет прва — 219

Беседа шездесет друга — 230

Беседа шездесет трећа — 242

Беседа шездесет четврта — 252

Беседа шездесет пета — 269

Беседа шездесет шеста — 280

Беседа шездесет седма — 289

Девет Беседа на Постање

Беседа прва — 303

Беседа друга — 312

Беседа трећа — 317

Беседа четврта — 322

Беседа пета — 330

Беседа шеста — 338

Беседа седма — 343

Беседа осма — 355

Беседа девета — 360

Пет Беседа о Ани

Беседа прва — 375

Беседа друга — 390

Беседа трећа — 403

Беседа четврта — 414

Беседа пета — 427

Три Беседе о Давиду и Саулу

Беседа прва — 441

Беседа друга — 456

Беседа трећа — 468

Додатак

Прва Самуилова (гл. 1–2; 17–18; 24) — 491