Аутор: Жељко Симић
Страна: 202
► Остали детаљи

Матија Бећковић је - растумачен крајње сродним Хајдегером - онтолошку чистоту изнова спасоносно васпоставио у ултрамодерној, иако архаичној, поетској транспозицији. (...) Оно што је Хајдегер мукотрпно детектовао и прижељкивао као једину наду у обнову будности, догађа се у Бећковићевом ровачком циклусу: ми присуствујемо таквом бивственом смештању у гесту вербалног обраћања који суштински из себе рађа онтолошки смисаони језик, а то је, по Хајдегеру, напросто прапоезијо. Жељко Симић