Stani kad suncokreti zaspu

Stani kad suncokreti zaspu, zbirka poezije Katarina Nikolić svojom poetskom neskrivenošću, ali i veštinom dramaturga traži smisao, istinu svoga bića. Konačnost ljubavnog odnosa ispoljava se u transendenciji bića koje prelazi u odustajanje, odlazak, zaborav, bolest, u prazninu. Obriši suze koje nikad nisu potekle, Pustite preparirane ptice, Iz dubokih rana da polete Datumi ispod pesama upozoravaju na interpretaciju vremena kao mogućeg horizonta za bolje razumevanje pesnikinje. Pesme su grupisane u tri celine i muzički obojene svojim naslovima. Snovi od stakla nas vode od romantične, sanjarske, forme Nokturna; Do Rep ritualnih repeticija i sudbinskog čantranja. Stani kad suncokreti zaspu je celina muzički obeležena nemirima Sinkopa: Ove ruke grle nebo Ugušiće ga Ulični psi i personifikovani motivi u Rifovima su poslednja celina zbirke: Tamo na klupi Dva su se psa Glasno smejala U Kinoteci Vrtela se traka Prsti su hodali U mračnim komorama Rezali stvarnost Bez otisaka A mesec gubio svoje desno oko Ah, kako su se ova dva psa smejala Pisac i dramaturg Katarina Nikolić je ovom zbirkom pesama pustila korenje u pesničkim vodama Srbije. Čini se da bi bilo sasvim prirodno završiti njenim stihom Ova voda ostaje kad svi odu