Српско село у средњем веку

Село је просторно дефинисано према спољном свету, али и унутар сопствених граница. У свету граница и међа оно је ограђено у простору, времену и средњовековном друштву. Спољно окружење једног сеоског насеља представља његова жупа. То је свет у коме оно живи, ради и функционише. После XII века, са процесом формирања великих властелинстава са широким имунитетима, село се издваја из жупе и постаје део властелинства у коме остварује своја права и обавезе. Свако сеоско насеље има свој атар у коме се налазе обрадиве површине сељака (њиве, виногради, вртови) и њиховог земаљског господара (ступови, царине). У атару села се налазе и ливаде, сенокоси, обични пашњаци који могу бити и сеоски. Пејсаж атара употпуњују површине које сеоска заједница заједнички искоришћава (реке, шуме, пашњаци). Поједина села су имала и своју заједничку планину.