Срећна вода

Поезије нема без метафизичког саговорника. Без пара у свету чистих душа. Без слутње тога света.

Зрна туге ионако су разбацана по земљи поезије, усред њене немерљиве лепоте. А само велика туга може да дозове праву радост, да покаже да живот постоји.

Испред нас су најчешће изазови привида, искушења комуникације са химерама, а где смо ми, где је наш смисао и како препознати есенцију? Како препознати где душа спава? И како је разбудити? Макар на трен? Како бити изван видљивог бића? Како наћи место за душу, властиту, у овом свету? Како препознати њено станиште? Како препознати смисао и траг њеног пута? Како у исто време бити тамо где и јеси и ниси? – питам се заувек.

А питања су та игра са смислом док се спуштамо низ тобоган овог живота.