Срце у пустињи

Песник Зоран Марошан одбија да аутоматски декламује већ одавно срочена учења: напротив, он осветљава сталне песничке теме, како би потенцирао неисцрпну различитост наших доживљаја света и времена. Лирска меморија помаже, неретко боље од оне наративне, да се прошлост јасно артикулише и да се припреми за могућ – али не увек известан – улазак у дуго памћење. У Зорановој поезији опажамо клицу алтернативног поретка света који је осећајан и траг срца које мисли. Такав би свет пожелели многи, а његово је место најпре у поезији.

У једном стиху, Вилијам Вордсворт објављује свој задатак, наоко не претерано захтеван: да, са радошћу, срочи „једноставну песму” за „срца која мисле”. У Зорановој поезији опажамо клицу алтернативног поретка света који је осећајан и траг срца који мисли. Такав свет пожелели би многи, а његово је место најпре у поезији.

Владислава Гордић Петковић
Из изузетно разуђене мреже појмова које данас сматрамо референтним за статус и дијагностику поетског стања текста, читалац ће у тридесетак целина које чине овај рукопис лако разабрати неколико око којих Зоран Марошан свој лични поетски израз гради као добро срезану меру веровања да се стихом још увек много тога може изрећи с приметним поуздањем у равнотежу мисли, осећања и потребе да се лирски говори без зазора.

И то директно, субјекатски ангажовано, науштрб сувишној декларативности и уз склоност ка сажимању вербалног садржаја сликом, формалном пречицом, смисаоним, ритмички или тонским обртом, без пуких украса и наопаке благоглагољивости.

Владимир Копицл