Спутана и ослобођена мисао: огледи

«… Насупрот томе, српска мисао, то је поглед унутра, то је братство у љубави, то је хришћанско састрадалништво са ближњима, са људима уопште, којом се надвладава ‘‘трагедија усамљености’‘ модерног човека. То је кихотска чежња да се живи усправно и херојски, у пуноћи бивства. Јер, као што каже Вујић ‘‘два су пута духовна могућа: један води правце у подражавање, у једно примање без краја и конца, у једно копирање без смисла и духа, у једну имитацију без стила и израза; други води у тражење сопствених вредности, у мучење по рођеним изворима и дубинама, у стваралаштва из свог духа’‘. И пред нама, данашњим Србима, ова страшна дилема стоји заоштренија него икад у историји. Знајући да је прави пут увек тежи пут, ваља бирати вујићевски тј. не ићи широким стазама света које воде у себеукидање, ништавило и смрт, него стрмим, неугодним и надасве ризичним путем боготражења и себетражења…’‘ (Из огледа Светислава Пушоњића Живот, снага и слобода личности у философији Владимира Вујића) .