Списи из историјске лингвистике

Књига Списи из историјске лингвистике већ насловом упућује читаоца на приступ аутора ових редова проучавању историје језика: историја језика јесте и мора бити пре свега лингвистичка дисциплина, која полазећи од дескрипције синхроних система ову дескципцију превазилази трагањем за узроцима, мехзанизмима и принципима језичког развоја, како онима везаним за конкретан језик или групу језика, тако и онима који би могли бити универзалног карактера. Стога је њен нераздвојни сапутник и упориште општа лингвистика, којој, са своје стране, историјска лингвистика својим истраживањима враћа дуг. У истом духу је и моје уверење да у лингвистичким истраживањима не постоји преграда између синхроније и дијахроније, јер је сваки синхрони систем само сегмент и пресек у дијахроној вертикали и његово разумевање није могуће без увида у оно што му је претходило. Последњих година ово схватање, на моје велико зрадовољство, добија у нас све више присталица, посебно када је реч о новосадској линкгвистичкој школи.