У монографији је дат концизан, критички приказ епидемиолошких, клиничких и експерименталних студија које дају одговор на питање улоге физичке активности у регулацији ексцитабилности централног нервног система. Изложене су предности и мане актуелних парадигми физичке активности у експерименталним условима, посебно са становишта истраживања у неурофизиологији.
Аутор се бави актуелном проблематиком и на јасан начин разматра уочене неурофизиолшке, неуробиохемијске и неуроструктурне промене стављајући их у контекст садашњих сазнања. Ова сазнања могу се применити у пракси и допринети побољшању терапијских страгегија и унапређењу квалитета живота пацијената са епилепсијом. Аутор даје научни допринос и указује на правце даљих транслационих и клиничких истраживања.