Од Петрарке до данас, сонет је омиљена пјесничка форма западне цивилизације. Колико је само пута проглашаван мртвим, непотребним, сувишним, али он је васкрсавао са свим својим мијенама и константама. Зато је сасвим природно да су се пјеснички пријатељи, Жељка Аврић и Ранко Павловић одлучили за необичан пјеснички дијалог, кроз сагласност у употреби сонетне форме да кажу неке своје али и вјечне пјесничке теме и истине о њима. Тако је настала збирка под смјерним насловом: Сонетне бројанице, са додатком у две/двије руке…
Овај сонетни пјеснички молитвеник (…) исписан је у четири, односно двије руке, као партитура коју би ваљало тако и читати. Зато збирку и одређујем као руковети, дакле чисто музички. Ту су у сагласности два наша наречја, екавски и ијекавски. У њему се пропитују сва стања која доводе до пјесме, све тежње и чежње, сва остварена и неостварена пјесничка царства…
Ово је изузетно драгоцјено пјесничко искуство, да се класична форма може користити да би се исказала вјечна осјећања како у прошлости тако и у садашњости, а вјероватно и у будућности. Сонет је и даље жива форма. Као доказ, нека послужи ова збирка пјесама двоје пјесника, Жељке Аврића и Ранка Павловића.
Ранко Рисојевић
