Сонетна књига: песме

Сонетна књига Саше Јефтића је прецизни аутопортрет Града, као репрезента нагомиланих судбина, истрошених урбаних митова, неупотребљених симбола на почетку новога века. Књига сонета је визит-карта једне нове имагинације, десакрализован пројекат нове утопије.Исходиште нове есхатологије.

Сонетна књига није исто што и књига сонета. Сонетна књигаСаше Јефтића јегеометријска мапа једне имагинарне сонетне државе. Ова је књига/држава сачињена од четири одељка/регије,које подражавају строфе сонета као песничког облика. Прва два одељка сачињена су од четири сонета, друга два од по три. Још више, сваки сонет је сачињен од по онолико речи колико сонетна строфа подразумева. Дакле, катрени су доследно и геометријски прецизно сачињени од по четири речи, терцети од по три. Сваки стих је заокружена реченица, исказ који се завршава тачком. Основна ритмичка јединица није стопа, нити слог, нити је у основи Јефтићевог певањапрозодија. Основна версификацијска јединица ове поезије је реч.

Када лирски субјекат себе назива „нигдениковићем“, значи ли то да се он одриче сваког поседа, идентитета, наслеђа? Када лирски субјекат каже да није од „ића“ и „коленовића“, значи ли то да је он без порекла? Или је пак његово порекло у његовој револуционарној вери, идеји која одриче могућност сваког поседовања? Колико је смишљено обезличавање лирског субјекта истовремено проналажење новог идентитета у идеји? Како се у лирском субјекту преламају трагични сукоб и судар историје и идентитета?