За шаку снова

Ако сте радознали да претражоте хлорофилију тишине са детаљима ураслима у ствари и пејзажне пределе, уз трагања у којима се очас мењају боје и облици, чије мене урастају у речи, а речи у реченице магично одбеглих предела и лица, читајте роман Вјећеслава Берара За шаку снова. Пред нама је штиво расправног трактата о стварању, смело расписано и осмехнуто распусно. Штиво отвара узнемир тишине у којој и зрно песка добија, у пуном убрзању, облик звезде репатице с трагом отркивалачког знака небеске наплаве.

Чим углледамо такву звезду, обичајно, хватамо се за прво дугме и , разуме се, зажелимо да нам се догоди нешто радосно и лепо у животној спекули. Колико је Марсел Пруст трагао за изгубљеним временом, толико ће Берар ислеђивати будне снохвате и снове да би некако у словном азбучнику налазио речи за драму која га је снашла.

Наличје мастила сличи пучини гладно беле хартије да би се нашло све то стреловито заривено у тело и масив назван књига, књига као вечно отворена кључаоница којој, канда, нико и неће наћи кључ у песковитој равни вазда пустињског нам живота.