Senke predaka

„Ime mi je Jevdokija.
Jevdokija hadži Bogdanova. Od mog dolaska na svet ljudi su govorili: „Lako je njoj kad je rođena sa zlatnom kašikom u ustima“. Sad, mi svakodnevno nismo jeli baš zlatnim kašikama, narod uvek preteruje. Srebrnim da, ali i to samo u dane naše krsne slave, Đurđevdana.
Onda kada nam je kroz kuću prolazio silan svet: od vladike i sveštenstva, preko najuglednijih vranjskih hadžija i trgovaca, pa rođaka i prijatelja sve do čivčija.
O našoj slavi se u Vranju, u kome se ništa drugo i nije dešavalo, kasnije detaljno i nadugačko raspredalo. I ko je sve bio, i ko je i iz kog razloga izostao, te koja je adžika šta obukla i čija je ćerka bila doteranija i lepša.
O jednoj se, međutim, naročito dugo pričalo. O onoj na kojoj je slavska sveća iznenada počela da baca varnice, a zatim se prelomila i pala, izazvavši omanji požar na stočiću ispod kućne ikone.
Sada sam uverena da je to bio znak protesta našeg sveca. Opomena. Jedino ne znam kome je bila upućena. Celoj porodici? Samo ocu? Da li je Sveti Đorđe, tim plamenom koji je spržio moje brižljivo vezeno milje, poruku uputio meni? Hteo da mi pokaže kako posle igranja vatrom ostane samo garež i pepeo?
Da, u stvari, ne ostane ništa?“