Сенке моје улице

Ова књига говори о Лењинградској блокади. Написана је на основу речи очевидаца, учесника, ближњих. Оних, који су током дугих година више волели да ћуте. И управо зато она нимало не личи на бравурозне, идеолошки пажљиво проверене легенде о том времену, погодне за совјетске новине. И ове новине, и ове легенде потонуле су у прошлост. Ова књига говори о нечем другом. О границама човечности, о крхкости науке и уметности, о необичности породичних веза...

Циљ ове књиге је један од најједноставнијих и најтежих – рећи истину. Неприкривену, трновиту, сурову, која није доспела у музеје и херојске извештаје.

О граду у коме су током првих пола године блокаде нестали пси и птице – а заправо су једноставно били поједени. О бирократској грешци, због које се жив човек читавог живота сматрао мртвим, а мртав живим. О онима који су из недара својих суседа, палих и смрзнутих на улици од глади, вадили бонове за храну. О највреднијој услузи коју је могао да понуди породични пријатељ, који још увек није изгубио снагу – да лешеве најмилијих одвуче у мртвачницу. О онима који су бежали из страшног и вољеног града и онима који ни по коју цену нису желели да се растану с њим: живот су изгубили и једни и други. О историчарима уметности који су, ради следовања, сањали о томе да се некако убаце у онколошку болницу на место болничара. О врећи брашна, за коју се испоставило да је половина њеног садржаја песак, добијеној у замену за породичну реликвију.

Дубоко преосмишљавање горких информација добијених из уста рођака, којима је и даље болно да се сећају. Девојчицина писма из евакуације. Дневнички записи. Шкрти биографски подаци. Епизоде тог страшног времена забележене према речима очевидаца, које се не могу избрисати из сећања. А није ни потребно..