Сатански танго у Проклетој авлији: ка социологији сазнања српске културне традиције

У распону од Ириса у Берлину Милоша Црњанског до Гилијамовог Бразила, од Андрићеве Проклете авлије до волшебног Сатанског танга Беле Тара, Жељко Симић надахнуто и суверено, светски и српски, прати, тумачи и оригинално унапређује онај ток савремене стваралачке мисли која се бори да поново успостави изворну повезаност с бићем. Годи сазнање колико су вредан, а досад недовољно запажен допринос том охрабрујућем току дали неки од најистакнутијих писаца модерне и савремене српске књижевности.

Проф. др Дарко Танасковић



„… и шта ту има да се образлаже кад се напросто види. Жељко Симић се види. Он себе и даје на увид. Смотрен читалац осјети (непогрешиво) – ту душа готово да пипа свој облик. И на очи крилати. (…) Читајући Ничеа, Лајбница, и опричавајући их, она прича себе – увијек излаже ’једну осјетилност’ која претходи логосу, која је у коријену мишљења.“

Проф. др Зоран Арсовић