Samo deca

Autobiografija "Samo deca" na prvi pogled čita se kao setna ispovest o ljubavi, odrastanju i prijateljstvu pank-princeze Peti Smit i kultnog fotografa Roberta Mepltorpa, priča o životima umetnika i njihovoj borbi za opstanak u dekadentno omamljujućoj ali ništa manje fatalnoj rokenrol atmosferi s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka u Njujorku.   Iako je u pitanju intimni dokument o nesvakidašnjem odnosu koji nadilazi uvrežene kategorije (ljubavnika, najboljih prijatelja, duhovnih blizanaca), memoarska proza Peti Smit nudi i više od toga: ona je svojevrsni omaž ne samo minulom vremenu i ljudima koji su ga obeležili (Bobu Dilanu, Džimu Morisonu, Brajanu Džounsu) već i uzorima koji su oblikovali autorkin prepoznatljiv umetnički identitet (Bodleru, Ženeu i nadasve Rembou). Boemska posveta Samo deca vrvi od anegdota u kojima defiluju poznati i slavni (Endi Vorhol, Alen Ginsberg, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks, Sem Šepard itd), ali ne sa ciljem da nas šokira ili fascinira, već beskompromisno i, pre svega, podseti na neraskidivu vezu između ljubavi, umetnosti, kulture i života.Maštovito delo mitskih proporcija, ističe Edmund Vajt, naročito za sve one koje zanima kako se gradi umetnička karijera. Peti Smit nam je podarila poetsko remek-delo, eksluzivni poziv da zajedno s njom, po prvi put zavirimo u riznicu s blagom koju je sve ove godine krila od nas, zaključuje Džoni Dep, što je retkost i privilegija.