Пост поп 1

"Немам обичај да почињем текстове цитатима, али у овом случају идеја се не само намеће, него и чини посебно пригодном.

У једном од стотинак есеја из књиге „Пост поп 1“, оном који носи данашњи датум од пре три године, Момчило Рајин, пишући о америчкој звезди из сенке Лусинди Вилијамс, сублимира много тога примењивог на избор и судбину креативних људи на два удаљена и међусобно веома различита места.

"Песма ‘Амерички сан’ у којој Лусинда готово репује“ – каже Рајин – "представља поглед преко рамена особа са дна друштвене лествице које су платиле данак плакатског патриотизма, лаковерности и заблуда америчке средње класе. Ово је песма с друге стране таса од истоименог памфлетског Мадониног хита, песма о свету који није наклоњен љубави. Нема суза ни код једне ни код друге, али нема ни недоумице чија душа јеца. И то може свако да чује.Само ако жели“. У идентичном кључу може се тумачити и смисао дела као што је „Пост поп 1“ у Србији 2006.

Биографија Момчила Рајина обухвата много тога доброг: од СКЦ-а и „Џубокса“, преко „Ритма“ до колумни које чине ову књигу. Његова неоспорна компетенција имала је, током свих ових година, безрезервну подршку посебне врсте разборитости, која условљава циљ дефинисан афирмацијом, врло ретко – ако уопште - негацијом.

То су врлине које се не могу често срести и због тога, али не само због тога, “Пост поп 1” сведочи о најмање двема важним стварима: да у Србији постоје аналитичари феномена популарне културе који се могу мерити са било ким у свету и, што је нека врста охрабрујућег откровења, да постоје уредници и издавачи способни да ту значајну чињеницу препознају, уваже и публикују." - Александар Жикић