SABRANA DELA – Blažo Šćepanović

Ispod bujice leksičkih inovacija, ispod nemirnih tokova mladaalačkih emocija, već od samog početka nije bilo teško otkriti pjesnika izvanrednog lirskog senzibiliteta i nepatvorene rodoljubive i humane refleksivnosti. Njegova rodoljubiva i čovjekoljubiva misao, isprekidana nestupanim neispunjenim duševnim lirskim zanosima, prigušivana samo nesuzdržanim nanosima jezičke stihijnosti, oslobađa se i izbija iz njegove poezije snagom gorskog vrela koje je poslije duga i vijugavog puta kroz tmine dubokog podzemlja, izbilo na površinu zelenog osunčanog šumskog propanka. I kao isto su bistra voda i žubor tog vrela radost zaturenog šumskog pejzaža, tako su humane i rodoljubive misli Blaža Šćepanovića zelene oaze optimizma u prostranoj pustinji njegove ekspresionističko nadrealističke poetske slike svijeta.

ПЕСНИК БЛАЖО ШЋЕПАНОВИЋ – ЧОВЕК БЛАЖЕНЕ УСПОМЕНЕ

Најпре ми је дошла до руку збирка Лобања у трави, а тек касније сам упознао и њеног аутора Блажа Шћепановића.

Ако се добро сећам, била је то невелика збирчица, џепног формата, зеленкастих корица, у едицији, покренутој у Црној Гори, у којој су објављивана нова књижевна имена.

Наслов Лобања у трави сведочио је о призору који сам и ја у детињству видео и најављивао песника који је на свет и време у којем је живео гледао отвореним очима.. Ту руковет кратких слободних стихова, исписала је рука већ формираног песника.

Знао сам већ два Блажа Шћепановића кад сам у Београду упознао и трећег. Већ по презимену знао сам да је Ровчанин и да слави Светог Луку. Дошао је из Бијелог Поља, као и Миодраг Булатовић. Знао сам кад бисмо мало прочачкали да бисмо брзо утврдили и да смо род рођени. Истина, за Блажа се чуло да ради у Маршалату, шта год то значило, али то није сметало да се пољубимо чим смо се срели.

У Београду је изашао на велики глас кад је заједно са Бранком Миљковићем објавио књигу патриотске поезије Смрћу против смрти, а потом и библиофилско издање Радомира Стевића Раса, Крв која светли. Бранко Миљковић ми је у те дане рекао:

“Блажо Шћепановић је наш најбољи модернистички песник.“

Прерана смрт их је заувек спојила и ставила насилну тачку на њихову поезију.

Неожаљен и непрежаљен Блажо Шћепановић је заслужио да не буде заборављен.

Њгово име је незаобилазно у историји послератне српске поезије.

За мене остаје и као пријатељ отвореног лица и блажене успомене.

Матија БЕЋКОВИЋ