Са женском јединицом у Србији, Солуну и Севастопољу

Др Изабел Емзли Хатон стигла је у Ђевђелију у јесен 1915. као члан јединице Болница Шкотских жена. Радила је у Островској болници која је била непосредно придодата српској војсци, а шеф болнице постала је крајем рата 1918. године.После три године болница је пратила продор српских армија и октобра 1918. организовала је болницу у Врању, кроз коју су прошле хиљаде српских, британских, француских, бугарских рањеника, болесника, војника и цивила. Др Емзли је, осим као лекар, деловала и као организатор разних активности свог особља. Била је без цивилизацијских предрасуда – ишла је на славе мештана Врања, свадбе и крштења и много пута је и сама била на кума на крштењу. Др Емзли се с тугом растала од Врања, али је пре тога створила услове за рад болнице у Врању, оставивши јој сву опрему и материјал потребан за њен рад. Веома је заволела своје Србе, као војнике, као пацијенте и као народ. Није никада заборавила своје Србе, којима је поклонила најлепше године своје младости, као што није никада до смрти заборавила речи песме “Тамо далеко”, а Врањанци никада нису заборавили своју младу докторку, којој су подуигли споменик, а средња медицинска школа у том граду носи име др Изабел Емзли Хатон. Ово је њена прича – потресно сведочанство о Великом рату и Србима у њему.