Ови мемоари спадају у најбоље књиге ове врсте о Солунском фронту, понајвише због свеобухватности слике фронта и његових учесника. За читаоца су, највреднији они делови књиге у којима Волш износи своје личне утиске, описује сусрете, призоре, и на основу непосредних запажања доноси закључке. Он даје изванредно живописну слику Солуна, у коме се током рата стекло неколико нација и неколико раса, где су се на драматичан начин укрштали Исток и Запад. Између осталог, описује пуч против пронемачки расположеног краља Константина, велики пожар у Солуну, битку за Кајмакчалан, ослобођење Битоља, сусрет са г-ђом Харли, великом добротворком српског народа, бомбардовање болница, сусрете са члановима Српског краљевског оркестра, суђење члановима „Црне руке“, и многе друге догађаје и сусрете.
Посветио је једно посебно поглавље својим ратним друговима и насловио га „Срби“. Оно представља у извесном смислу резиме његових мишљења о Србима, својеврсну каракеторологију српске нације.
