Ружица Сокић: Моја глума: трагом изговорене речи глумице

А глумци су тако добар, фини свет; глумци су невини, као деца; инфантилни су, и што су инфантилнији, бољи су глумци; они траже тако мало, само аплауз, јер од аплауза једино и живе; како им онда не опростити ту ситну сујету што су вечно гладни признања, публицитета, слике или нотице у новинама; то им је једино сведочанство да постоје.

Писци, сликари, композитори живе за вечност, њихова дела остају. Глумац живи за тренутак, и то за овај тренутак, и ако га пропусти, није ни постојао…

Ако су писци савест човечанства, глумци су његово огледало...

Омиљена међу критичарима, публиком и новинарима, Ружица Сокић је остварила чак четиристо педесет улога и двеста педесет интервјуа. Разговори с новинарима често су се претварали у сесије у којима је водила дијалог са собом, преиспитивала се и саговорнику и себи одгонетала многе фазе свог живота. Тако је настало обиље материјала који је уобличен у Моју глуму – слојевиту глумачку причу саздану од промишљања о глуми, поетици филма и позоришта, али и о догађајима у бившој земљи, карактерима и поступцима глумаца и колега из позоришног и филмског света. Ружица Сокић се није устручавала да изнесе обиље фасцинантних детаља о конкретним догађајима и ситуацијама – атмосфери на додели Златне арене у Пули, потресној улози у Козари, снимању еротских сцена у филму Кад будем мртав и бео, почецима каријере Драгана Николића, нападима смеха са Зораном Радмиловићем, шамару Павла Вуисића на снимању филма Горки део реке... Говорила је искрено, критички, али и емотивно и са страшћу – сваким редом ове књиге показујући како се глумом није бавила него ју је живела.

Драгоцен водич кроз историју српског глумишта и узбудљиво позоришно штиво које „завирује“ иза сцене осликавајући глумачке светове до којих око гледаоца не може да допре.