Prvo lice jednine: priče

"Svet u kojem živimo često se u trenutku okrene naglavačke ako samo promenimo način posmatranja. Ukoliko se promeni samo način na koji pada zrak sunca, senka može postati svetlo i svetlo senka. Pozitivno postaje negativno, a negativno pozitivno. Ne umem da ocenim da li je takva pojava jedna od suštinskih odlika onoga kako je svet ustrojen ili je samo optička varka."

Murakami opet piše u prvom licu jednine. U tematski potpuno različitim pričama čitaoci će prepoznati modele i likova i situacija iz njegovih prethodnih romana i priča (uz nostalgična i setna prisećanja na mladalačke ljubavi i doživljaje, i neizbežne – bejzbol, Bitlse, džez, Šumana...). Za razliku od dve esejističke knjige u kojima je pisao o sebi u ispovednom tonu, ovde su lični događaji zaogrnuti fikcijom, s jasnom namerom da čitalac ne može da odredi gde je granica fiktivnog i realnog. Na tom tragu, Murakami tematizuje, ali i relativizuje i druge suprotnosti: uspeh – neuspeh, pobeda – poraz, lepo – ružno, sreća – nesreća. Stoga, ova zbirka priča nije autoportretisanje u formi fikcije, već je, pored ostalog, stavljanje u fokus pojmova koji očigledno u ovoj zreloj fazi života i stvaralaštva opsedaju jednog od najčitanijih pisaca na svetu: nestalnost smisla (u književnosti i životu) i identiteta. Ovom temom se bavi na momente i samoironijski, uz kritiku onih koji pretenduju da neupitno znaju šta je pisac hteo da kaže i ko je taj pisac, jer mi svi živimo "u prostoru između maske i pravog lica", s tim što je kod nekog taj prostor uži, a kod nekog širi. Pa čak i ono najvažnije – ljubav, kao "gorivo koje nam je neophodno da bismo dalje živeli", najlepše je kad o nekom ponešto ne znamo, ili kad majmun iz Šinagave ukrade nečiji identitet, tako da ta osoba zaboravi i svoje ime. - Jasna Novakov Sibinović