Kafka na obali mora

Paralelna dva putovanja – jedno, petnaestogodišnjeg dečaka Kafke Tamure, koji napušta dom bežeći od oca s kojim nema nikakav odnos i od njegove edipovske kletve, i drugo, vremešnog Nakate, koji se nikada nije oporavio od neobjašnjivog gubitka svesti u detinjstvu, za vreme

Drugog svetskog rata, što je imalo za posledicu da ne zna da čita i piše, ali ima sposobnost da komunicira s mačkama, čine zbunjujuću fabulu ovog remek-dela magičnog realizma koje nas od prve do poslednje stranice zapljuskuje slojevima najrazličitijih tema i motiva, čudnovatim, nadrealnim, uzbudljivim događajima i likovima. Džoni Voker koji ubija mačke da bi njihove duše smeštao u svirale, kiše riba i pijavica, koje se obrušuju s neba, vešta prostitutka koja citira Hegela, a čiji je makro – Sanders, lik kojeg je Murakami „pozajmio“ sa plakata američkog pilećeg carstva KFC, vojnici iz Drugog svetskog rata, i dalje mladići, za koje je vreme stalo a prostor ima drugu dimenziju...

Sve se u ovom romanu odvija u onom vakuum prostoru između sna i jave, gde uprkos surovim ubistvima i incestu, nema ni krivice ni greha, jer su ljudi samo prazne ljušture, promenljivi oblici koje popunjavaju duše u prolazu.

Ova knjiga je iznad svega slava slobode imaginacije, nesputanosti duha i kreacije, uživanje u putovanju kroz magični svet, jer „život je metafora“. Kao što je jedna junakinja u svojoj pesmi pod nazivom Kafka na obali mora „potpuno preskočila suvišne formalnosti poput značenja i logike i uspela da pronađe prave reči koje u pesmi baš tu treba da stoje. A te reči je uhvatila u snovima, kao što bi u vazduhu nežno zahvatila krila leptira u letu“, tako je i Murakami sazdao ovaj roman. A te slobodne reči tvore nekada i rečenice koje mogu objasniti i ljubav i istoriju i vreme i sećanje. Tako velike teme izrečene samo magijom. Na ovako originalan način, to ipak može samo Murakami.