Призори моралне свести

„Облик казивања за који се аутор определио могао би неког површнијег читаоца навести да пребрзо закључи да је реч о неким додуше питким и занимљивим текстовима, али без већих и далекосежнијих интелектуалних захвата. Мирић се, наиме, одлучио да своја размишљања саопшти помоћу низа кратких и сведених целина, очито смишљено се лишавајући такозване научне апаратуре.
Међутим, управо ово и овакво „есејистичко“ штиво богатије је умним и луцидним разматрањима и духовито и промишљено изведеним закључцима но многа учена и опсежна књига крцата фуснотама. Рефлексије ауторове на тему етичких мерила, ауторитарности, или пак његове анализе ксеноцентрично оријентисаних личности с нашег поднебља по правилу су изузетно оштроумне и темељите. Нарочиту драж Мирићевог казивања чини његова, међу интелектуалцима склоним теоријским размишљањима, ретка способност да остане на чврстом тлу стварности, не подлежући при том искушењима голог емпиризма. Оштроуман аналитичар и несумњиво даровит приповедач, Мирић уме, рецимо, да у гесту случајне путнице аутобуса открије читаво једно психолошко и морално богатство значења и да у том склопу и из тог угла на нов и критички начин осветли неке психолошке и етичке концепције.“