Повеље и писма деспота Стефана Лазаревића

КНЕЗ И ДЕСПОТ СТЕФАН
(1377–1427)

Стефан, син кнеза Лазара и кнегиње Милице, започео је врло млад да, уз помоћ своје мајке, влада Србијом, и то као кнез до 1402, а од те године па до смрти – као деспот, добивши ову титулу од Византије.

Овде су донети сви сачувани документи на српскословенском и српском језику који су изашли из Деспотове канцеларије од 1392. до 1427. г. Повеље (16), по садржини већином даровнице, упућене су манастирима на Светој Гори: Хиландару, Великој Лаври, Пантелејмону и Ватопеду, затим, у Србији: Милешеви и Високим Дечанима, као и једном манастиру у Румунији, чије је подизање помогао кнез Лазар.

Посебну повељу о пријатељству, међусобним односима и трговини деспот Стефан је упутио Дубровнику, којом истовремено потврђује такве повеље ранијих српских владара.

Једно кратко писмо кнегиње Милице Дубровнику сачувано је у оригиналу, док остала писма, послата из Србије Дубровачкој општини и обратно, представљају Дубровачке преписе.

Писма (58) су издата у графији изворника, а такође и повеље од којих је донесен и превод на данашњи српски књижевни језик. За све повеље и писма дати су и снимци изворника.

Ово издање поменутих докумената корисно ће служити проучаваоцима српске историје времена после Косовске битке (1389. г. ), затим филолозима, домаћим и страним, посебно ономастичарима, и другима.

Списи донети у овој књизи Повеље и писма деспота Стефана, заједно са списима донетим раније у књизи Повеље кнеза Лазара, упознају све заинтересоване са једним делом живота Србије пре и после Косовске битке (1389. г.), Србије кнеза Лазара и деспота Стефана, којом су отац и син владали преко пола века.