Пост и Свето Причешће у Православној Цркви

Садржај
ПОСТ И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Уводна реч – АЕМ црногорско-приморског Г. Амфилохија, 5
Предговор његове Светости Патријарха српског Г. Павла, 11

ПОСТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Пост у Православној Цркви, 17
Која се храна употребљава уз пост, 26
Како треба постити пред Свето Причешће, 39
Зашто је вечера мрсна уочи посног дана
и посна уочи мрсног дана, 65
Када не треба постити средом и петком од Васкрса до Спасовдана, 73
Венчање уз пост, 77

СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Услови за причешћивање верника, 81
Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причешћује, 89
Крајњи рок узимања хране пред Свето Причешће, 97
Како се треба клањати непосредно пред причешћивање, 101
Може ли се причестити болесник по узимању лека, 111
Да ли треба брисати кашичицу после Причешћа сваког верника, 115
Може ли жена за време менструалног периода причешћивати се и посећивати Свети храм, 122
О честом причешћивању верних, 132
Усклађивање Црквених одредби о посту, према захтевима савремене епохе, 151

ПРЕДГОВОР

Шта за духовни живот хришћана значи Свето Причешће јасно је из речи самога Господа: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; а ко једе од овога хлеба живјеће вавијек... Ако не једете тијело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће” (Јн 6, 51, 53–55). Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Св. Литургију, и на ђаконов позив – „Са страхом Божијим и вером приступите!” сви су у реду прилазили и причешћивали се.

Они су при том потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Св. Причешћују, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се свети и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „сваки који чини гријех роб је гријеху” (Јн 8, 34), да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Св. Причешће. Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, Исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Св. Причешће: „Јер који недостојно једе и пије (Хлеб и чашу Господњу) суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега”
(1. Кор 11, 29).

Блаженопочивши Патријарх српски Павле