Последња стража: по истинитом догађају

Знала сам да Ненад пише књигу и нестрпљиво чекала тренутак да је читам, иако сам знала да ће ми требати много снаге за то. „Упознала“ сам Лозанку, видела Владимирове слике, „упознала“ Ненада, читала песму „Последња стража“...Знала сам о чему и како Ненад пише. Знала сам да ћу одболовати књигу, јер сам и песму одболовала...



Прочитала сам „Последњу стражу“. Роман који није роман, причу написану по истинитом догађају, која није прича. Утисак је толико јак да немам праве речи да опишем како се осећам сада када сам затворила књигу.


„Последња стража“ је потресно сведочанство о несрећи срског народа, о Владимиру и свим нашим Владимирима, о свима онима који су изгинули у ратовима које Србија није водила, о мајкама које синове рађају да би их Србија слала у смрт.


Ненад Милкић је маестрално написао и описао судбину Владимира и свих осталих српских младића које су родитељи са песмом испраћали на одслужење војног рока, поносни на своје синове, не знајући и не очекујући да ће се неки од њих вратити кући у лименим сандуцима, да ће их уместо на обуку послати у смрт, у рат који Србија званично није водила. А онда су их и мртве понизили, скрајнули, препустили забораву...


Морам да признам да сам помало стрепела како ће Ненад изаћи на крај са емоцијама. Јер човек који је написао песме попут „ Имао сам деветнаест година“, „Последња стража“, „Три свеће“ и многе друге , човек који је написао роман „Зовем се Дуња“ има огромно срце, душу и љубав према свом народу . Такве песме не може да напише свако. То могу само ретки , одабрани људи. Ненад је један од одабраних.


Знала сам да је писање „Последње страже“ врло захтевно и знала да ако ико то може да напише, онда је то он. Нисам се преварила.

Тврдим да је Ненад овим сведочанством превазишао самога себе. Јер „Последња стража“ само камен може оставити равнодушним.


Не стидим се својих суза којима сам замрљала странице ове књиге, ни туге због свих младих живота непотребно изгубљених, ни беса због оних кројача наших судбина, а нарочито оних који су се играли и данас се играју са животима наше деце.


„Последња стража“ је књига која златним словима у странице историје ове напаћене Србије уписује имена свих момака који су изгинули бранећи оно чиме неки олако тргују заборављајући да је то чиме тргују натопљено крвљу невиних младића послатих на браник отаџбине. Овом књигом сви Владимири који су изгубили своје животе на Кошарама и на Косову отгнути су од заборава, захваљујући Ненаду Милкићу.