Афоризми Бошка Радића (Рабоша Ракијавелија) не изазивају смех по сваку цену и код сваког читаоца, јер су и читаоци подељени по симпатијама према власти или опозицији. Будући да смех зависи од нашег искуства о нормалном, читалац ће се над Радићевић афоризмима насмејати или осмехнути, зависно од свог доживљаја нормалног и друштвено допуштеног, али равнодушан нипошто неће остати.
Да би надмоћ остала у границама доброг естетског укуса, овај сатиричар се декларише припадником некаквог архетипа балканског хомопилитикуса кога затим, заштићен аутоиронијом, оверен и често коришћеним псеудонимом Рабош Ракијавели, нештедемице шиба. Неретко, Радић излаже иронији своје мете јер су то заслужиле својом грамзивошћу, властољубљем или неким другим пороком, понекад их шиба из чистог разумевања према њима, па она проблематична надмоћ подсмевача у границама доброг укуса.
Драгорад Драгичевић
