Поклонити срце Београду

Прва слика једног града, тај први утисак који је путник могао да стекне са палубе неког од многих чамаца или бродова, а потом их преточи у писану реч, или потоњу литографију, полако се мењао током XIX и првих деценија XX века. Али, оно што је прво упадало путницима у очи биле су, наравно, тврђава па потом куће и поједине грађевине, старе и нове, којима се град поносио.

У хиљаду година дугој историји једног града, у Београду је дуже или краће време боравила шаролика група намерника. Ходочасници и дипломате, војници и вештеници,лекари и апотекари, инжењери и картографи, археолози и сликари, писци и новинари и, наравно, не треба заборавити разне авантуристе, пролазили су градом задржавајући се краће или дуже време у њему у зависности од тога да ли су овуда само ишли путем у друге земље или се у њему из радозналости и разних послова бавили. Већина њих је — једни пером а други кичицом, једни речима а други сликом — оставила писане или визуелне трагове о своме боравку у граду на обалама двеју река.

Дужи боравци у овом граду постали су свакодневна појава тек после великих устанака и буна првих деценија XIX века, у годинама када је обрисе почела да добија једна нова земља у Југоисточној Европи. Она, Кнежевина Србија, и њен најпознатији град на обалама Дунава и Саве, Београд, почели су као магнет да привлаче путнике у свој загрљај. И када би сунчеви зраци „растерали измаглицу” током пловидбе Дунавом, који је „пред Београдом величанствено широк”, пред путницима би се указао град који су тако жељно хтели да виде и посете.