Поезија као апокриф

У модерно доба есеј представља готово обавезну проверу песникове самосвести и утемељености - то показују и текстови Гојка Ђога окупљени у збирци Поезија као апокриф. Може се рећи да ови есеји, с једне стране, помажу у расветљењу тамнијих места и дубљих повода Ђогове криптичне поезије, али стоје и као додатна потпора његовој чувеној, мудрој и одважној, одбрани поезије пред судом Титове државе. Гојко Ђого је суверен и вишеструко подстицајан тумач и када се бави сложеним питањима поезије уопште (и њених завојитих путања) и када се дотиче њених епохалних изазова. Искусни аутор поуздано се креће кроз биране примере (и подуке) из европске и националне књижевне баштине и савремености. Ђого испитује простор песничке ангажованости која проистиче из отворених могућности које сугерише сам (модерни) песнички језик, али и из одзива моралној служби песника, и та се два плана овде неминовно прожимају, утолико убедљивије када знамо да их је песник, за разлику од већине, и биографијом оверио.