Шта знамо о четницима? Да су другови слободе, јунаштва и самопрегоревања. Слушамо легенде или их видимо фотографисане свечано са оружјем по календарима. Али њихов прави живот и дела стоје скривени од нас временом, заборавом, тајном. Јер док су преславно умирали, морало се ћутати.
Њихова млада тела односили су вирови или су нестајали у ватри, падала под ножеве и под оловни пламен. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба, него само зато што су они то сами хтели…
Поносно су планине нашега Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевић Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног.
Комита, хајдук и јунак умео је да буде скоро сваки Србин са Југа, ако не кроз цео живот, а оно увек у тренуцима судбоносним по њега, његово село и нашу будућност.