Песме о капима и псима луталицама

Носећа метафора је кап. Кап је по себи незнатна, и незнатно минијатурна. Кап је све само не вечна. Мада, кап је веома сложена структура, и вероватно носи структуру целог Универзума. Дакле, постоји, видљива је – бар за оног ко за кап зна, уме да је примети, посматра, размишља о њој, и брине за њену судбину, или јој се, напротив, радује. Једна кап мање у океану, океан чини мањим; једна кап више у океану, океан чини вечним.

Следи импровизован дијалог: Добро знамо да постоје пси луталице, и то је више него зло, али… постоје и – људи луталице. Шта ћемо са њима? Ако, Ви, песниче, спашавате псе луталице, онда имате исти однос и према људима луталицама! Имам, одговорио је песник. И ја сам можда луталица, додао је песник. Онда, ствар је јасна, закључили су зелени људи, пресуда је само једна: Condamné à mort!

Душан Спасић