Професор теорије књижевности бави се у овим огледима аутопоетиком великих писаца – од античких времена до савремених и живих српских књижевника: како су они, у свом књижевном делу изражавали свој однос према (сопственом) књижевном стварању.
Почев од Хомера, Аристофана, Шекспира, Пирандела, проф. Тартаља разматра исказе српске епске поезије, Змаја, Дучића, Цесарића, Миљковића, Десанке – све до Брајковића и Капора.
Највише простора посвећено је Иви Андрићу и то су најсуптилније странице тананог и дубинског тумача Проклете авлије.