Нови песнички рукопис Радомира Андрића, нимало случајно, изнедрује из речи, дарујуће и обасјавајуће, која нас изводи и диже из неподношљивог муља свакодневнице. Реч је о поезији која исходи из средишта лавиринта савременог света, која сведочи о његовој илузији и игри, о његовој погрешности и издајности, о његовој, непроничућој, бесперспективности, о хаосу прашине и вихору злобе у којем се нашао савремени човек. (Селимир Радуловић)