Organizacije i
(post)moderno društvo

Društvena stvarnost savremenih organizacija (a time i pojedinaca i grupa kao ključnih aktera u okviru njih) sve je složenija i zanimljivija za naučno proučavanje, ali su i problemi koji se pojavljuju u njima izazovniji za praktično rešavanje, sve u težnji da se dostignu ciljevi organizacije, uz istovremeno zadovoljavanje ljudskih potreba njenih članova.

Sve je veći broj organizacija čiji smo članovi tokom našeg života i sve su izraženiji sukobi uloga koje preuzimamo u tim organizacijama. No, uprkos virtuelnim organizacijama, "organizacijama bez granica", "ravnim organizacijama" i drugim sličnim "postmodernim" organizacionim oblicima, radne organizacije još uvek ostaju dominantne u našim životima (a one su pretežno hijerarhijski uređene i još uvek uglavnom birokratske po svom karakteru).

Kada je reč o stepenu razvijenosti teorijskih pristupa, u prvom delu je ukazano na shvatanje (Davis, 2010: 691) da su sociologija organizacije i teorija organizacije u tom pogledu "zaustavljene u vremenu" ili neka vrsta "živog muzeja 1970-ih".

Navedena ocena je delimično opravdana, budući da novije teorije nisu uspele da na pravi način objasne dramatične promene u funkcionisanju modernih i postmodernih organizacija poslednjih decenija.

No, sa druge strane, bogatstvo i raznolikost teorijskih pristupa svedoče o brojnim i utemeljenim nastojanjima da se prevaziđe pomenuta slabost discipline. U ovoj knjizi su, naravno, prikazana samo neka od tih nastojanja.

U našoj sociologiji organizacije upravo je primetan nedostatak iscrpnijih prikaza teorija koje objašnjavaju organizacione strukture, sisteme i procese i to je nesumnjivo oblast u kojoj disciplina može i mora napredovati i "profilisati" se u odnosu na ostale srodne oblasti i teoriju organizacije u celini.