Орфеј и запушач: упутство за употребу поезије након Елиота и Валерија

У књизи необичног наслова Орфеј и запушач аутор Слободан Владушић на теоријски и синтетички начин разматра правце развоја европске и српске поезије у њеном кретању од романтизма ка модерности. Тако, романтичарској симболици славуја – у поетичком и аутопоетичком смислу вишеструко конотираној (чежња песника за сталношћу и вечношћу природе, естетски врхунац, музикалност означеног, хиперболизација песничке моћи...) – Владушић супротставља модернистичку симболику птице у распону од Бодлеровог албатроса до „антипоетичких“, „антихералдичких“ птица српске модернистичке поезије као што су кокошка Миодрага Павловића, Попина патка или ласта Стевана Раичковића. Пошто га је Бодлер спустио на земљу, модерни песник, за Владушића, за разлику од песника-романтичара, нема више илузија: било о моћи песничког језика, било о посебном месту које би својим певањем требало да заузме у свету. Отуда се поезија креће ка модерности у којој су и песник и песма приземљени, децентрирани, маргинализовани.

Из рецензије Горане Раичевић