Obustavljen postupak

Novi roman Klaudija Magrisa.

Velika priča o junaku koji je čitav svoj život posvetio ideji da u Trstu, gradu i luci na granici kultura, jezika i svetova, podigne veliki Muzej rata koji bi svedočio u korist mira i koji bi svojim mnogobrojnim sakupljenim predmetima, ostacima različitih ratova i sukoba, pozivao na prevladavanje svih silnih konflikata među ljudima.
Magrisov roman je istorija jedne utopije i jednog velikog životnog pregnuća.

Krećući se kroz roman Obustavljen postupak kao kroz postavku zamišljenog muzeja, čitalac se suočava sa mnoštvom uzbudljivih priča iz istorije i savremenosti, mita i svakodnevice, sa ljudskim sudbinama i dramama, poduhvatima i propastima.

Magris na neuporediv način svedoči o silama istorije i o običnom čoveku koji se često nađe pred licem tih sila. Ali je njegov roman i velika pohvala priči i ljudskoj potrebi za smislom.

Bio sam nadahnut osobom koja je uistinu postojala i bila veoma značajna, profesorom Dijegom de Henrikezom, genijalnim i nesalomivim Tršćaninom široke kulture i nesalomive strasti koji je ceo život (1909–1974) posvetio sakupljanju oružja, ratnog materijala svake vrste kako bi izgradio osoben, prenatrpan Muzej rata u službi, a kroz izložene brojne instrumente smrti, mira. Posvetio je ceo život tom snu što mu nije dao mira i tom delu – čije je ostvarivanje započeto sada u Trstu – suočavajući se s teškoćama i odricanjima svake vrste u doba posebno urušeno sukobima i pokoljima, sve dok nije pronašao smrt u požaru spremišta gde je spavao među predmetima svog Muzeja, neobjašnjivom požaru koji je pokrenuo i istragu i postupak što su se završili bez ikakvog zaključka.
Bez tog čoveka i njegove apsolutne posvećenosti ova knjiga nikada ne bi bila napisana. Ali, kako biva sa svakom književnom fikcijom što prerađuje ono što joj stvarnost ponudi i na šta u toj stvarnosti naiđe, priča i portret protagoniste ove knjige potpuno su izmišljeni; nijedna epizoda ili pojedinost nema ništa zajedničko sa stvarnom pričom i stvarnom osobom tragičnog tršćanskog kolekcionara, koji nije ni namanje opisan u samoj knjizi i izmišljen je jednako kao i figura žene koja je, u romanu, zadužena da osmisli plan Muzeja. Svaka sličnost, kaže uobičajeni izraz, dakle, puka je slučajnost. Želeo bih, pak, da podsetim, u sećanje na Dijega de Henrikeza, na rečenicu koju je uistinu izrekao, na poziv neznanom prolazniku kraj njegova groba da mu uruči mač, kako taj mač nikada više ne bi nikoga pogodio. (Klaudio Magris)