О рају

DE PARADISO СВЕТОГ АМВРОСИЈА



Стварање човека по лику Божјем има за циљ – доспети у Рај, eterna in caelo felicitate potiri, како вели свети отац наш Амвросије Медиолански, те бити у њему – infinitis ac sempitternis in caelisti. Тај циљ укључује и све путеве који воде према Рају. Он се постиже у потпуној слободи, оној пре пада, и у слободном деловању у благодати која се увек врхуни у поново стеченој слободи, у покајању, опет стеченом Рају. Рај јесте бесмртни живот, незалазна светлост и слободно саопштавање славе Божје, предукус и укус, односно наслађивање вечно.

Рај по светом апостолу Павлу је јављање тајне воље Божје, „по благовољењу својему које унапријед одреди “ (Еф 1,9). „Јер слава је Божја живи човек, а човеков је живот сазрцавање Бога. Ако се већ Божје јављање у стварању приближило свим бићима која живе на земљи, колико више јављање Очево у Логосу даје живот онима који гледају Бога”(1). Дакле, Рај је конац , крај, односно коначни циљ стварања света. Свети који су се борили за спасење овенчани су бесмртном славом; sancti, qui pro salute aeterna decerantes caelestibus et immortrtabilus cornis digni indicate sunt. Свети пребивају са Богом кроз целу вечност; sancti cum Deo beatissimam vitam aero infinito vivunt. Они заувек гледају Бога лицем у лице, те бивају слични Њему. Они ће га „видјети као што јесте” (I Јов 3,2). Сазрцавати Бога у Рају значи „бити са Христом” (Јн 14,3; Фил 1,23, I Сол 4, 17), односно, непрестано бивати са Њим. Изабрани живе у Христу, и у Њему налазе оно што јесу, дакле богови по благодати. Они у Христу Богу налазе и своје лично име које ће од Њега примити (Отк 2, 17). А за светог Амвросија „Живети значи бити са Христом; стога где је Христос, ту је живот, ту је Царство” : Vita est enim esse cum Christo, ideo ubi Christus, ibu vita, ibu regnum (2).

Ево, Небо је отворено васкресењем, односно вазнесењем, а Небески Јерусалим – Рај, описује Евангелије Христово овако : „Што око не видје и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе ( I Кор 3,9). Сазрцавање Бога у небеској слави, св.Амвросије назива „блаженим гледањем” (beata spectatio). Спасени ће гледати Бога, учествоваће у свим радостима спасења, у вечној незалазној светлости и у једином Сунцу – Христу који ће царевати у векове векова (Отк 22,5).

Свето крштење јесте не само враћање у Рај, посађивање у блажени живот, већ је рођење за вечност.

Душом и телом, од зачећа је човек упућен према вечном блаженству, позван је у њега, у радост Божију (Јевр 4, 1-7). „Онде ћемо починути, онде ћемо гледати; гледаћемо и љубити; љубићемо и славити. Ето, то ће бити на крају без конца. И који други циљ имамо, ако не доћи у Царство коме неће бити краја” (3). Тај конац без краја чини нас заједничарима божанске, нове твари и вечног живота. Рајем човек улази у Христову славу и радост Пресвете Тројице. Зато Рај надилази разум (noύς, ratio) те освештава људску моћ, крепост, али и немоћ исцељује. Очигледно је, Рај је плод незаслуженог Христовог дара. Зацело, он је немогућ људима без светости, а могућ је само у Богу. Чак и назирање Раја није могуће без Бога. Човек је својим слободним деловањем усмерен у свој Рај и у свој Пакао. Свеврлина наде је једнаковредна чежњи за рајском срећом коју је Бог ставио у срце сваког човека. Надом се лети у Небо, у баштину живота вечнога. Примљени у Рај уживају све радости : sancti in beatorum domicilium accepti gaudiis omnibus affluunt et circumfluunt.

*

Чежња за Рајем ослобађа од привржености добрима овог света. У Св.писму „видети“ значи имати, поседовати. „Обећање да ће Бога видети надилази свако блаженство. У Светом писму видети значи поседовати. Ко види Бога, улучио је сва добра што се могу замислити“ (4). Ова христочежња је уписана не само у наше врлине и крепости, већ и у наше грехове и свегрехове. „Нека се радују срца оних што траже Господа“ (Пс 105,3). Ево, Бог неуморно чека човека у Рају, да живи у Рају и нађе срећу. Том чежњом човек поставља питање о постојању Бога. Несумњиво, човек је за Рај створен и у томе је сав смисао постојања. А вечно сазрцавање Бога јесте Рај. У том гледању Бог се неисцрпиво отвара изабранима и бива вечни извор среће, мира и узајамног заједништва. То је тај „свети град Божији“ (Отк 21, 2), „Невјеста, жена Јагњетова“ (Отк 21, 9). А та Невеста је Црква Христова.

На Зачеће св. Ане, 2009. лета Господњег

Јеромонах Иларион Ђурица



(1). Св.Иринеј Лионски, Adversus haereses, 4, 20, 7

(2). Св.Амвросије, Exposicio Evangelii secundum Lucam, 10, 121 : Pl 15, 1834A

(3). Св.Августин Хипонски, De civite Dei, 22, 30