О исходу душе

…зар да не назовемо овај век именом ноћи, а онај, долазећи, даном? Стога, управо као шту у часу док се ноћ окончава а дан почиње да се рађа, непосредно пре сванућа сенке на известан начин постају смешане са светлошћу, све док се и последња помрчина измичуће ноћи савршено не преобрати у светлост наступајућег дана, тако се и свршетак овога света меша са наступањем будућег века, те и последњи трагови његових сенки бивају просветљени прожимањем са духовном стварношћу. Од онога пак што припада ономе свету, немало већ разбиремо духовним видом, но још увек га познајемо савршено, будући да га и даље сагледавамо баш као у каквој умној помрчини, као пред сам освит зоре…