O čemu govorim kad govorim o trčanju

„Pisati iskreno o trčanju značilo je (gotovo) isto što i pisati o sebi. I zato nikome neću zameriti ako ovu knjigu bude čitao kao neku vrstu memoara koji se drže teme trčanja.

Ono što ove beleške sadrže ne bih nazvao filozofijom po sebi, ali to svakako jesu izvesni životni principi. Oni možda nisu od velikog značaja, ali su u najmanju ruku veoma lične lekcije koje sam naučio vežbajući, uz patnju koja je bila pitanje izbora. Možda nisu ni opštevažeći, ali ako ništa drugo, to sam ja, onakav kakav jesam.“

Haruki Murakami (odlomak iz knjige)

Nesvakidašnja knjiga jednog novog i drugačijeg Murakamija. Imajući u vidu da retko daje intervjue i da se u njegovoj prozi teško prepoznaje da piše o sebi, uzbudljivo je čitati ove lične, gotovo intimne beleške, koje su nastajale od leta 2005. do jeseni 2006. godine. Murakami ispisuje, kako ih sam naziva, memoare o trčanju i pisanju, telu disciplini, upornosti i iskušenjima, zadovoljstvu i patnji. Nakon što je sam istrčao maratonsku stazu od Atine do Maratona, kao i desetine drugih, pa i sam ultramaraton od 100 km, autor, uprkos svim tim zadivljujućim podvizima, vrlo skromno piše o tome kakav je uticaj sport imao na njegov život i pisanje, želeći, kako ističe, da ga ljudi doživljavaju kao običnog čoveka koga mogu da sretnu na ulici. Za sam naslov koristio je model naslova zbirke priča Rejmonda Karvera What We Talk About When We Talk About Love.

"Poput Albera Kamija, koji je tvrdio da je mnogo toga što zna o moralu i dužnosti naučio iz fudbala, Murakami veruje da je većinu onoga što zna o pisanju naučio iz trčanja." - The New York Times

"Čitajući ovu knjigu, oni koji ne trče verovatno će se zapitati: 'Zašto je, zaboga, pretrčao 100 kilometara kada je znao da će boleti?' Oni koji trče, postaviće drugačije pitanje: 'Zašto ja to nikada nisam uradio?'" - The Guardian