Неизвесна прошлост Србије

Наиђу, посебно у српском народу, нека чудна времена у којима је насушна потреба причање доконих прича. Та потреба настаје обично када људи беже из неизвесне садашњости у неко давно прошло, ратничко време и тамо преплићу своју судбину са животима великана, ратника у неком давно времену и тако се њихово постојање изједначује са бесмртном славом мртвих људи. У њиховом друштву осећају извесну сигурност. Уколико нађу у новинама потврду тих доконих прича, посебно оних које су уперене против „издајничке браће”, то разбуктава машту до неслућених размера, због „нерашчишћених рачуна од памтивека”…

Не можемо прихватити Гетеов стих: „Овде сам да се дивим!” Пре бисмо поново навели Иву Андрића, непревазиђеног познаваоца наших нарави: „људска осећања имају своју меру, чак и осећање сопствене величине… људи су прелазили кратко и непосредно од положаја на положај, од части до части, од срамоте до смрти, од беде до славе, само једни у једном правцу, а други у другом и обрнуто”. Ми се ту некако ,,по осећању сопствене величине” не налазимо! ,,И нека је хвала Господу”, како каже опори Ирац Џејмс Џојс, ,,да смо толико дуго поживели а тако мало штете починили”.