NE DAJ SE ZMAJU

„После краћег сна, будим се поред њега узнемирена његовим немиром, повременим стењањем од болова које има и температуре која се полако пење. Пред зору се умирио па сам и ја ваљда задремала и за тренутак заспала. Већ неко време лежим будна у кревету, док он мирно спава, окренух главу и погледах га. Нешто ми је необично на његовом лицу, али некако у том тренутку нисам одмах могла да сазнам шта је то. Упалих ноћну лампу и не будећи га, под јаком светлошћу ноћне лампе угледах да му је лице потпуно жуто. Значи жутица. Одакле жутица и шта ово значи, упитах себе.“ део из романа Душанке Врањешевић)