На крају света

Предвече о Божићу, седели смо за чајним столом у великој, плавој, гостинској соби архијерејског дома. Било нас је седморица, а осми – наш домаћин, тада већ веома стар архиепсиком, болестан и онемоћао. Гости беху људи просвећени, и међу нама се водио занимљив разговор о нашој вери и нашем безверју, о проповедништву у нашим храмовима и о просветитељским напорима наших мисија на Истоку…

Једна од најлепших приповедака православног духа у светским оквирима. Нашим читаоцима добро познати Николај Семјонович доноси нам животну причу старог владике о животу, људима и верама. Мраз штипа за образе, белина снега очи, а дубина палости институције и појединаца који је представљају трезни у делу истинског руског мудраца.


„На крају света“ је на граници између вере и неверовања, јунак Љесковљеве приче се налази између живота и смрти. Анализирајући један преломни тренутак у човековом животу, писац паралелно, и уједно с тим, расправља о истинској вери, о њему савременим религиозним токовима, о проблемима Православне Цркве, о Таинству Крштења и о мисији православља.