Na Drini ćuprija

"Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve. Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti."

Šta produkuje pripovedačka izvrsnost romana Na Drini ćuprija Ive Andrića? Da li je to sâmo poetičko središte Andrićevog opusa, koje je vremenom postalo i sinonim za meritum kanonskog ostvarenja srpske literature? Preciznije, mogu li se njeni hermeneutički učinci posle nepreglednog niza iščitavanja, interpretativnih aranžmana, ideoloških prisila i geopolitičkih razdeoba, obreti u prostoru heterokosmičke svežine i otkrovenjski iznova otpočeti u pojedinačnom čitalačkom iskustvu? Čitati Andrićevu povest o Mehmedpašinoj zadužbini, „hairu za dušu” – o nemirivoj dobroti umetničkog dela duboko zapretenoj koliko u kasabalijskim sudbinama, toliko i u gnoseološkoj nevidelici između nas i njih, nije tek komformističko prihvatanje zadate lektire, odgovoranje na (obevezujući) poziv kulture. To je najpre čin nepokolebljivog promišljanja smisla ljudskog graditeljstva koje progoni pripovedača i/ili hroničara u drami (samo)razumevanja čiji pojedinačni činovi, međutim, kriju i ontološka i ontička naprsnuća, modernističke udubine u kojima je spuštena teška, okultna a po svemu neophodna, istinosna misao o poreklu humanističke težnje za premošćavanjem i pripovedanjem. (Aleksandra Paunović)