Moj gnevnik

Slikar po zanatu, sa imenom stamenosti, nije samo tragao za minulim vremenima. On ga je, sa svim upitnicima i zagrcnuo od emocija, još svežih mišlju i jezikom našeg i govorenja, a i, nažalost još više prećutkivanog, izložio u bogatoj ekspoziciji svojih talenata. I tako je i uslišio onu mudru Aristotelovu poruku : da je književnost, čak i posebno u odnosu na druge umetnosti, „stvar istinitija i ozbiljnija od istoriografije“… Malo li je to !

Ovaj veliki slikar radio je kao likovni pedagog do penzije, baveći se istovremeno uspešno slikarstvom.

“Nemamo pravo na ravnodušnost iako sam svestan da je ovo naivan san, proročki, utopijski…Ali, zar utopija nije opstajala vekovima? Što je najvažnije, nije donosila zla. Samarićanstvo nije moglo rešiti problem ljudskih patnji, ali je davalo veru u ljude. Možda su moje misli pristrasne pod teretom besa i gole egzistencije. Tu je i prirodno suženje kriterijuma. Moje „traganje za apsolutnim“ u suštini je okrenuto individualnostima, ponajmanje moćnim. Najmanje istine i morala stanuje u institucijama sistema okoštalih režima…“